archive

Pise: Predrag Popovic iz Sarajeva

Iako istaknuti Srbi iz Sarajeva odbacuju tvrdnje politicara iz Republike Srpske
da se srpska zajednica sprema da uskoro napusti grad, njena buducnost ipak nije
ruzicasta, imajuci u
vidu sve manji broj Srba u Sarajevu, lose ekonomske uslove i sveprisutnu
diskriminaciju.

Broj Srba u glavnom gradu opao je sa 160.000, koliko ih je bilo tokom
devedesetih, na svega 20.000 do 40.000. Ne postoje precizne brojke jer u Bosni i
Hercegovini nakon rata nije
sproveden nijedan popis stanovnistva.

Za vreme srpske opsade grada tokom devedesetih, Srbi su bili zrtve nasumicnog
nasilja za koje je odgovorna bosanska vojska. Neki od njenih pripadnika su
napadali, ubijali i
proterivali Srbe iz njihovih domova. Iako neki navode da su ubijene na stotine
ljudi, zvanicnici Republike Srpske tvrde da su ubijene na hiljade ljudi.

Proslog meseca, pod medjunarodnim pritiskom, Savet ministara Bosne i Hercegovine
doneo je odluku o osnivanju sarajevske komisije za istinu, sa ciljem da se
utvrdi tacan broj
zrtava svih nacionalnosti, kao i uzroci njihove smrti.

Dok su politicari raspravljali o tome, pojedini mediji iz Republike Srpske
dodali su ulje na vatru objavljivanjem dramaticnih svedocenja o diskriminaciji
sa kojom se suocavaju
sarajevski Srbi, uz tvrdnje da se sprema masovni egzodus.

Pojedini istaknuti Srbi iz Sarajeva, poput Nenada Markovica, trenera nacionalnog
kosarkaskog tima, osudili su ove tvrdnje. Markovic kaze da ne namerava da
napusti grad u kojem
zivi od svoje cetvrte godine.

"Ovde sam isao u vrtic i osnovnu skolu, igrao u kadetskoj i juniorskoj
kosarkaskoj selekciji. Ovde sam iskusio prvu ljubav.."., izjavio je Markovic za
Balkan insajt.

"Nakon svega toga, ne bi imalo nikakvog smisla da se preselim u Beograd ili
Zagreb samo zato sto nisam Bosnjak, Musliman".

Markoviceva odluka da igra u nacionalnom kosarkaskom timu Bosne i Hercegovine
tokom opsade donela mu je postovanje Bosnjaka, ali i prezir nacionalisticki
orijentisanih Srba.

"Kad odem u Bilecu [u RS], vredjaju me", kaze on. "Isto se desava i u Banja
Luci. Ali dajem sve od sebe da se svaki gost oseca prijatno u Sarajevu, i ne
dozvoljavam domacim
navijacima da ih vredjaju".

Najveci broj Srba napustio je Sarajevo nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog
sporazuma iz 1995. godine, kojim su utvrdjene granice izmedju dva nova entiteta,
Republike Srpske,
RS, i Federacije Bosne i Hercegovine, kojoj je pripao glavni grad.

U februaru i martu 1996. godine, vecina Srba je poslusala savet lidera Srpske
demokratske stranke, SDS, i preselila se u Republiku Srpsku ili Srbiju.

Neki od onih koji su ostali danas veruju da je egzodus bio nepotreban i
okrivljuju politicare koji su ga podstakli.

"Najvecu krivicu za etnicko ciscenje Srba iz Sarajeva snosi [nekadasnji lider
SDS-a] Momcilo Krajisnik", kaze Veljko Droca iz Srpskog gradjanskog saveta.

"I do 70.000 Srba napustilo je [predgradja] Ilijas, Vogoscu, Hadzice i Ilidzu
zbog Krajisnika. I gde su otisli? U Srebrenicu, Bratunac, u tavane, garaze ili
kuce Bosnjaka".

Srdjan Dizdarevic, predsednik Helsinskog komiteta za ljudska prava u Bosni i
Hercegovini, tvrdi da je Srbe na odlazak podsticao pritisak koji su vrsili
Bosnjaci, ali i drugi Srbi.

"Svi su se uplasili nakon sto je [bivsi bosanski predsednik] Alija Izetbegovic
izjavio da oni koji nisu nosili oruzje tokom rata mogu da ostanu", izjavio je on
za Balkan insajt. "Svi su
znali da su oni koji nisu otisli bili mobilisani".

Zvanicna statistika pokazuje da su se mnogi Srbi kasnije vratili u Sarajevo.

Sudeci po podacima UNHCR-a, organizacije za pomoc izbeglicama Ujedinjenih
nacija, 81.820 Srba vratilo se u svoje domove do marta ove godine. Medjutim, ova
brojka je
nepouzdana jer obuhvata i one koji su se privremeno vratili kako bi zadrzali
stanarsko pravo u svojim stanovima i kucama.

"Cesto se ispostavlja da se umesto cele porodice vratio samo jedan njen clan",
kaze za Balkan insajt Bakir Jalovcic, predstavnik za stampu UNHCR-a u BiH.

Istrazivanje koje je sproveo Helsinski komitet pokazuje da Srbi sada cine vise
od deset procenata stanovnistva u samo dve gradske opstine.

"Etnicko ciscenje je uspesno sprovedeno u Bosni i Hercegovini", kaze Dizdarevic.

"Pre rata, samo je u jednoj petini svih bosanskih opstina postojala apsolutna
vecina jedne etnicke grupe".

Veljko Droca iz Srpskog gradjanskog saveta veruje da ce brojnost Srba nastaviti
da opada, s obzirom da najveci broj preostalih Srba cine penzioneri – od kojih
su mnogi ostali samo
zbog toga sto su penzije u Federaciji vece od penzija u RS.

Mladi Srbi nemaju velike mogucnosti da se zaposle u drzavnoj sluzbi, koja
predstavlja glavni izvor radnih mesta. Iako, po zakonu, drzavne institucije
moraju zaposliti proporcionalan
broj Srba, Bosnjaka i Hrvata, na osnovu popisa iz 1991. godine, ovi propisi
predstavljaju mrtvo slovo na papiru.

U Sarajevu se ovaj zakon na primenjuje u zdravstvu i obrazovnom sistemu, niti u
opstinama koje se prostiru u oba entiteta, kao sto je Ilidza.

Dizdarevic tvrdi da danas u oblasti Ilidze, u kojoj je pre rata zivelo 43
procenata Bosnjaka i 37 odsto Srba, u drzavnim organima radi 256 Bosnjaka i samo
13 Hrvata i 12 Srba.

"Vlast se skriva iza zakona i okleva da napravi gest dobre volje", kaze
Dizdarevic, dodajuci da za ovakvu situaciju treba kriviti vladajuce
nacionalisticke stranke.

"Gde god imaju vecinu, one odbijaju da se suoce sa problemima manjina. Medjutim,
kada su u manjini, onda se zestoko bore za postovanje ljudskih prava".

Kada se ima u vidu da stopa nezaposlenosti iznosi oko 40 odsto, nije cudo sto
svi pokusavaju da pronadju posao u drzavnoj sluzbi – pri cemu se Srbi nalaze na
zacelju.

Zivotna prica Dragojle Vukovic dobro oslikava ovu situaciju. Ona je bez posla
vec tri godine, dok je njen muz takodje nezaposlen.

"Zelim da zivim u Sarajevu", kaze ona. "Saznala sam da ce kanton zaposliti 150
medicinskih sestara i nadam se da cu i ja biti medju njima".

"Volela bih da verujem da nece biti nacionalne i verske diskriminacije, ali
nisam sigurna u to".

Milena i njen muz Ljubisa nalaze se u slicnoj situaciji. "Nema posla i za nas
ovde nema zivota", kaze Ljubisa, po zanimanju advokat.

Kada je rat poceo, Ljubisa je mobilisan u policiju, dok je Milena sa njihovo
dvoje male dece otisla u Herceg Novi.

Oni sada ponovo zive u svom stanu na Ilidzi, ali je njihova potraga za poslom
bila bezuspesna.

"Voleo bih da napustimo Sarajevo, ali mi nemamo gde da odemo", kaze Ljubisa.
"Pokusali smo da se sredimo u Crnoj Gori, ali bezuspesno. Radim sve sto mogu,
ali nemam srece.
Sarajevo nije grad u kome mi, Srbi, mozemo da zivimo".

Milena je takodje advokat i njena zivotna prica slicna je iskustvu njenog muza.

"Prijavila sam se na konkurse za najmanje stotinu radnih mesta, ali bez uspeha",
kaze ona.

"Nezaposlenost je ogromna, ali, i pored toga, izgleda da nas ne vole zbog naseg
etnickog porekla. Niko nam to nije rekao u lice, ali prijave za radno mesto
cesto se odbacuju zbog
minornih razloga".

"Nadam se da ce se stvari promeniti na bolje, zbog nase dece koja idu u skolu i
odrastaju ovde".

Losa ekonomska situacija u Bosni i Hercegovini i izmestanje mnogih preduzeca iz
Sarajeva tokom ratnih i poratnih godina prouzrokovali su manjak radnih mesta u
privatnom sektoru.
Stavise, Bosnjaci koje su Srbi proterali iz istocne Bosne obicno dobijaju
povlasceni tretman.

Dizdarevic kaze da su antisrpski stavovi danas mnogo prikriveniji i manje
nasilni nego tokom devedesetih, ali da ipak postoje.

"To se moze videti, recimo, u situacijama kada se nelegalna gradnja tolerise u
slucaju Bosnjaka, ali ne i kada se radi o Srbima", kaze on. "Dogadjaju se
pojedinacni incidenti, ali se
uglavnom radi o porukama ispisanim na zidovima u vidu grafita".

Ljubica Zikic, autorka romana "Slike raspuklog vremena", koji je osvojio
najvazniju knjizevnu nagradu u Bosni i Hercegovini, tvrdi da radna mesta cesto
dobijaju ljudi ciju jedinu
kvalifikaciju predstavlja njihova patriotska aktivnost tokom rata.

Zikiceva, koja radi u srpskom obrazovnom i knjizevnom drustvu "Prosvjeta", kaze
da poznaje jednog predsednika opstine u Sarajevu koji je dobio radno mesto
iskljucivo zato sto je
snabdevao opstinu ugljem tokom opsade.

"Postoji veliki broj takvih primera", kaze Zikiceva.

Ona navodi da joj zameraju sto je napustila grad tokom opsade i otisla u
Sloveniju i Srbiju. Kada je primila nagradu, mediji su je ignorisali. "Iako sam
ovde zivela vise od 40 godina",
protestvuje ona.

Ipak, nije sve tako crno za Srbe u Sarajevu. Uprkos teskocama koje pogadjaju
ranije stanovnike grada, neki Srbi su se preselili u Sarajevo iz Srbije nakon
rata, jer im prija
atmosfera ovog grada.

Jedna od njih je Dragana Erjavec, novinarka koja se 2001. godine ovde preselila
iz Beograda, i do danas je ostala u Sarajevu.

"Nisam nameravala da ostanem u ovom gradu, ali se stvari u zivotu cesto
dogadjaju same od sebe", izjavila je ona za Balkan insajt.

Sarajevo, shvatila je ona, predstavlja grad u kome moze da se opusti.

"Ne mogu da kazem da je Sarajevo bolje ili losije od Beograda – u njemu se
prosto drugacije zivi", dodaje ona.

Erjavecova kaze da nije bila zrtva diskriminacije zbog toga sto dolazi iz
Beograda.

"Naprotiv, ljudi iz Sarajeva, uprkos svim strasnim stvarima koje su se desile,
vole Beograd, i drago mi je sto mladi ljudi sada ponovo uspostavljaju veze
izmedju ova dva grada",
nastavlja ona.

"U Sarajevu mi je prijatno, i ostacu ovde sve dok se tako osecam".

Predrag Popovic je saradnik Balkan insajta. Balkan insajt je BIRN-ova internet publikacija.